VIZITA PATRIARHULUI SERBIEI LA VIENA ŞI MANIFESTAŢII FILO-CATOLICE

VIZITA PATRIARHULUI SERBIEI LA VIENA ŞI MANIFESTAŢII FILO-CATOLICE

Patriarhul Irineu al Serbiei se află în aceste zile într-o vizită oficială în Austria. Este prima călătorie a patriarhului în afara ţării. Sâmbătă, 11 septembrie, a ajuns la Viena. Sinodia lui este alcătuită din Irineu Bulovici, Fotie al Dalmaţiei şi Ioan (Vraniscovschi) de Ohrida. Institutul romano-catolic Pro Oriente, care are ca misiune esenţială răspândirea romano-catolicismului în Orient, a organizat o recepţie oficială în cinstea Patriarhului Irineu. Recepţia a avut loc la Biblioteca Naţională a Austriei, unde Institutul Pro Oriente l-a medaliat pe Patriarhul Irineu. Patriarhul a ţinut o conferinţă cu tema „Biserica Ortodoxă Sârbă şi relaţiile inter-bisericeşti cu prilejul sărbătoririi a 1700 de ani de la Edictul de la Mediolanum la Niş”, în timp ce fostul Ambasador al Austriei în Serbia, Mihail Veninger, a salutat pe patriarh şi, vorbind de viaţa şi cariera sa, l-a numit „creator de punţi”.
Cuvinte în onoarea patriarhului au ţinut şi Episcopul auxiliar al Arhiepiscopiei romano-catolice de Viena, Preşedintele Institutului Pro Oriente şi Directorul Bibliotecii Naţionale din Austria. Patriarhul Irineu, pe perioada sejurului său la Viena, va avea întâlniri cu „Arhiepiscopul” romano-catolic de Viena, cu Preşedintele Austriei şi cu Primarul Vienei. Menţionăm aici câteva gânduri ale Patriarhului Irienu din conferinţa pe care a ţinut-o la Viena, traduse în româneşte.
Publicăm şi întregul text al conferinţei sale, iar cu albastru fragmentele care sunt traduse (textul este preluat de pe pagina de internet a Bisericii Ortodoxe a Serbiei).
„Dacă Biserica Ortodoxă n-ar desfăşura un dialog cu celelalte Biserici şi comunităţi creştine, la fel şi cu religiile necreştine, cu mişcările religioase seculare şi cu toate provocările ideologice şi spirituale ale lumii contemporane, ea ar înceta să mai fie Biserică şi s-ar transforma într-o sectă. Nici o comunitate bisericească istorică nu poate să pretindă pentru sine că este Biserică, dacă a încetat să mai caute unitatea cu celelalte Biserici”.
„Ortodocşii participă la dialogurile inter-bisericeşti şi la Mişcarea Ecumenică pe temeiul convingerii lor că unitatea Bisericii este un imperativ inevitabil pentru toţi creştinii”.
„Dialogul ecumenic nu urmăreşte unificarea Bisericii (unification), ci unitatea în diversitate”.
„Dialogul inter-creştin şi inter-religios sunt teme inevitabile”.
Patriarhul a subliniat şi faptul că „este convins” că sărbătorirea celor 1700 de ani de la Edictul de la Mediolanum „va contribui la îmbunătăţirea relaţiilor dintre cele două Biserici ale noastre”.

Cu astfel de declaraţii cu ce se deosebesc oare opiniile despre Biserică ale Patriarhului Irineu al Serbiei de cele ale Mitropolitului de Messinia?

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_irinej_stigao_u_bec :


Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године
Говор Његове Светости Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА на свечаној академији фондације «ПРО ОРИЕНТЕ» 10. септембра 2010. у свечаној сали Аустријске националне библиотеке у Бечу
„Идеја хришћанског јединства и уједињења јесте тема века, тема времена, тема историје” (Георгије Флоровски)
Двадесети век и почетак 21. века остаће у историји упамћени као периоди интензивних напора за поновно уједињење подељених хришћана и обнову јединства хришћанске васељене. Православна Црква је, од самог почетка, не само позитивно реаговала већ се и веома озбиљно укључила у екуменски покрет. Већ почетком 20. века цариградски патријарх Јоаким III, у одговору на честитке што их је добио поводом ступања на трон 1902. године, свим поглаварима Православне Цркве упутио је окружну посланицу у којој их је позвао да размисле о могућим начинима унапређења не само јединства Православља већ и његових односа са Католичком Црквом и Црквама Реформације. Много конкретнију и ширу иницијативу Цариградска Патријаршија преузела је 1920. Својом посланицом свим Црквама Христовим затражила је од свих хришћана да победе дух неповерења и горчине и покажу снагу љубави и трагања за изгубљеним јединством.
Од тада (иако је у сваком периоду било покушаја да се обнови јединство) корачамо заједно и откривамо заједничке библијске, литургијске, патристичке и духовне корене. Свакодневно се молимо „за сједињење свих” (Велика јектенија). Молимо се Господу „да прекрати раздоре међу Црквама” и „да угаси непријатељства међу народима” (Литургија Св. Василија Великог). Захвални смо Католичкој Цркви на свим подстицајима на дијалог и међусобну сарадњу. Ценимо да је улога Другог ватиканског сабора у томе од изузетног значаја. Са захвалношћу се сећамо кардинала Кенига и његових екуменских прегнућа. Не можемо, а да овом приликом не поменемо и фондацију Pro Oriente, чије је седиште баш у овоме граду, и њен допринос дијалогу између наше две Цркве. У овом граду је одржан састанак православних и католичких теолога 1974. године на тему заједница. Тај сусрет дао је велики подстрек да се формира Мешовита Комисија за дијалог Католичке и Православне Цркве 1. децембра 1979. године. Она је до сада имала једанаест сусрета, и то веома садржајних и плодних. За десетак дана она ће имати дванаесто заседање, овде у Бечу.
Српска Православна Црква, од самог почетка, у различитим формама, учествује у Екуменском покрету. Од 1965. године је и чланица Светског Савета Цркава. Учествовање у екуменском дијалогу, посебно у дијалогу са сестринском Римокатоличком Црквом, наша Црква сматра изузетно важним питањем, једним од најважнијих питања своје савремене мисије. Зато веома често неко од њених представника учествује на различитим међуцрквеним и екуменским скуповима у земљи и иностранству. Наша Црква је много пута била домаћин и организатор таквих скупова, укључјући и онај Мешовите Комисије за дијалог од 18. до 25. септембра 2006. године.
Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. „Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама.”
Наш хришћански Бог, Света Тројица, фундаментално је одређен категоријом односа (релације) како унутар Себе тако и према свету: хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА – ТИ однос. Откривење Божје као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога Који се открива и човека који прима и саопштава то Откривење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем, – иконом Божјом, – а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим.
И хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (али и свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне Цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна Литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима” (св. Василије Велики). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно. Цео свет треба да постане „космичка Литургија” (св. Максим Исповедник).
Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности” од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави.
Православни учествују у међуцрквеним дијалозима и у екуменском покрету услед својих убеђења да јединство Цркве јесте неизбежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који деле исту веру у Тројединог Бога и који су крштени у Његово име. Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости” (јединству у различитости). Такав дијалог Цркву чува од два подједнако опасна искушења – „отвореног релативизма” и „затвореног фанатизма”.
Тренутни циљ екуменског задатка јесте, према православном схватању, реинтеграција хришћанског ума, опоравак апостолског Предања, пуноћа хришћанског погледа и веровања у споразуму са свим епохама”, каже један од најзначајнијих православних теолога прошлог века, Георгије Флоровски.
Крећемо се у сусрет великом јубилеју – 1700-годишњици Миланског едикта. То је значајан датум и повод да сви поново размотримо положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, тојест да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуелизује Милански едикт. Међухришћански и интеррелигијски дијалог су незаобилазне теме.
У нашој земљи постоји велико интересовање за тај јубилеј. Већ су почеле одређене припреме за његово обележавање. Разумљиво је да у свему предњачи град Ниш, који – поред Милана – треба да буде домаћин централне свечаности. Наша помесна Православна Црква не жели да овај јубилеј буде „комеморативни скуп”, „сећање на прошлост”, још мање повратак у прошлост. Она ће учинити све да јубиларни дани буду дани антиципације будућег Царства небеског , овде и сада; дани сусрета у Истини и Љубави, покајања, праштања и помирења. Не очекујући да се ишта спектакуларно деси тим поводом, учинићемо све, у мери својих могућности, да наша Црква и град Ниш, где је рођен цар Константин, буду добри домаћини за све људе добре воље.
Уверен сам да ће многе црквене и културне манифестације, које се планирају поводом тога јубилеја, допринети унапређењу односа наших двеју Цркава и да ћемо после јубилеја бити још ближи. 1700-годишњи јубилеј поводом Миланског едикта јесте догађај од европског и светског значаја. На нашем локалном плану треба да се искористи овај значајни датум и учине напори од стране свих релевантних субјеката да дође, што пре, до потпуног помирења и обнове поверења међу балканским народима који су у новијој историји много пута, како каже наш нобеловац Иво Андрић, „истовремено чинили насиље и трпели насиље”.
(trad. Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://thriskeftika.blogspot.com/2010/09/blog-post_573.html)

Un comentariu la „VIZITA PATRIARHULUI SERBIEI LA VIENA ŞI MANIFESTAŢII FILO-CATOLICE”

  1. RUSINEA SI UMILINTA NU CARACTERIZEAZA ORTODOXIA!
    Reprezentantii ei,cu drept de cuvant(si hotarari!)la acest dialog,pot fi asa?!

Lasă un răspuns

Adresa ta de email nu va fi publicată.

%d blogeri au apreciat: